TextAS

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Jutros sam bljesnuo na suncu kao fosil sa prepolovljene vrlo stare stijene.

Svaka njiva je ovdje groblje i to višestruko; sve nekropola nad nekropolom, onako

kako su se rađali i umirali razni stanovnici u toku stoljeća, epoha za epohom, naraštaj

za naraštajem. Eto kako se lešina prethodno zakopana u dubinu zemlje uzvere

poput alpiniste na svoj nadgrobni kamen.

A treba drugačije: planine da se dižu iz zemlje onako kako se diže moj grudni koš.

I ja da stojim postojano kano klisurina, i zalud bio ponor pakla.

Jer nisam ni ja momak loš.

 

Fudbal je odavno postao industrija i biznis. U fudbalu i kroz fudbal ogleda se, a na njega i ugleda, dnevna i svetska politika. Tačno se mogu prepoznati politički odnosi i raspoloženja na belosvetskim travnjacima belosvetskih stadiona.

brojac poseta

I komentatori su odavno ovladali takvim ne uvek sportskim terminima, poput: arena, scena, tetar, predstava.

Ako je tako, onda predlažem da politika u još nečemu ugledne na fudbal. Selektori nacionalnih reprezentacija odavno nisu više tek „vođe svoje raje iz četvrti“. Nacionalne reprezentacije postale su gotovo klubovima. Selektori nacionalnih reprezentacija, na primeru fudbalskih trenera, dobro su plaćeni profesionalci, koji znaju valjano raditi svoj posao i zato im se nude angažmani od onih kojih samo dobrih platiša.

Bosanske fudbalske legende selektori su mnogih nacionalnih fudbalskih ekipa: Ivica Osim je bio selektor Japana; Vahid Halilhodžić, nakon što je trenirao prvi klub Francuske, sada trenira drugu ili treću fudbalsku momčad Francuske. Ideja ovog teksta je da nacionalne politike preuzmu praksu fudbalskog šou biznisa i da diplomatija postane grana industrije i unosan posao. Tako bi predsednici država postali profesionalni državnici, koji bi se mogli naći na tržištu rada i za određenu svotu novca, po tržišnoj vrednosti, kupovati i prodavati. Narod bi om se obraćao sa: Selektore, gospodine predesedniče.

BIH bi tako mogla poslati svoje ponude bivšem predsedniku SAD, Bilu Klintonu. Vlada Srbije, poput kakvog fudbalskog saveza, mogla bi za svog predsednika angažirati Nelsona Mandelu jer on ima taj južnjački mentalitet. Republika Hrvatska bi mogla upariti svojeg „nacionalnog izbornika“ Margaret Tačer sa premijerkom Jadrankom Kosor, po ženskoj liniji, u duhu feminizma. Onda bi bilo očekivati da Kosor zauzme čelični stav prema Hercegovcima, kakav je imala onomad gospođa Tačer prema IRA-i. Za Makedoniju bi bio dobar Putin ili Berluskoni. Za Sloveniju možda Gorbačov, a Crna Gora bi mogla da otkupi, recimo, Širaka. A pogodite ko bi zemlja mogla zatražiti usluge upravo odlazećem presedniku Stipe Mesiću. Možda bi stvarno neki od ovih državnika-selektora bili u stanju uraditi ono što je nemac Oto Rehagel uradio sa Grčkom ili travničanin Ćiro sa Hrvatskom. Takvi predsednici bi onda bili istinski profesionalci i svet bi bio bolji, i razvijao bi se bolje, kao što se i fudbal razvija.

 

 

 

Razumijem cjepanicu što stvara frž.

Od prve sam ukapirao drvo za ono njegovo tetoviranje

godovima.

Razgovara sam sa grmljem, starim šporetom

što se u grmlju ščušćurio.

Potok koji je pored tekao meni je rekao

da nismo mi naselili obale

nego su rijeke došle za nama, kao delfini.

One su došle za nama, razigrane, kako bi se sa nama

družile.

To me je podsjetilo da ne zaboravim sebe u gomili

ni gomilu u sebi.

Ko zna, možda ja i više nisam za to!?

Možda sam neupotrebljiv za tu stvar!?

Možda sam zahrđao strug!?

Ja sam možda gadno otupio cirkular!?

 

Moj život je kratak bio i prolazan kao san,

a uspomene su ugrušci u sećanju, a od njih se dobija moždana kap.

Samo buket belih ruža, a i vetar neka priča tu tajnu života moga,

kako je moja krv vršila migracije iz organa u organ

po lavirintima krvnih sudova.

Moj život je kratak bio, i bio je tužan.

Nikad se svet, ni jedan jedini put, nije zavrteo zbog mene.

Figurativno rečeno, gurao sam planete svog dnevnog horoskopa

preko Sunčeve dnevne staze,

a one mi se uvek skotrljaju s onu strana dana u noć.

Rasipao sam tajne svetom kako bih se mogao vratiti natrag

u svoju izgubljenost.

Nisam nikad dobio svoje parče kolača, bez obzira koliko sam mrva po putu sakupio.

Nikad nisam dobio ni pišljivi bob, ni on mi nije bio prost ko pasulj.

Oj, kukavna mi majka!

Ništa nemam do dva gola jaja, a ona razbijena, skupa kao Petrova kajgana.

Pitam se šta bi rekao Gandi.

I stalna umetnička postavka mojih raščerečenih udova.

 

kraljuj na mome kažiprstu kapi

kaplji po mojoj ključnoj kosti

kani mi na kapke

pokvasi mi kosu

pokisni me kišo

pokisni me kišo

 

 

Dug put je tekst prešao do TextASa. Prvi tekst je počeo od četiri slova ACGT i bio zapisan u DNK. Posle je to sećanje izbilo kroz jagodice prstiju kako bi pesnik pored grafitne srži olovke i gipkosti tipke utisnuo značenje postojanja.

Otkako se slika suzila u slovo, a slovo rasteglo u misao, čovek je pisao.

Tekst se odlepio sa kamena, kore drveta, životinjske kože, započeo svoju šetnju po svetu pišući oblake.

Tekst su i iglice na kaktusu.

Danas tekstove čitamo u dnevnim novinama i na internetskim stranicama.

Neko je rekao da je sad tekst more. Tekstovi se prelivaju jedan u drugi poput talasa, i šume.

Samo jedan tekst je došao do TextASa. To je AStext Alena i Sabine.